Jučer nisam ništa napisala. So sue me 😛 No, samo sam otišla u šetnju i to je bilo sve.

Danas sam imala razgovor za posao s direktorom klinike u Rendsburgu. Gospođa Pepelnik je već sve pripremila i detaljno mi objasnila postupak – s kim moram razgovarati, kamo moram ići itd. To mi je bilo vrlo korisno jer sam ionako bila nervozna.

Odvezla sam se u Rendsburg te sam prošetala od glavnog kolodvora do bolnice. To je trajalo oko 15 minuta. Bolnica mi se činila jako velikom i, kao i uvijek na početku, „kompliciranom“. Došla sam prije te sam čekala 5-10 minuta. Zatim je stigao profesor i poveo me sa sobom.

Otišli smo u njegov ured. Sjela sam. Na njegov stolac. Jer takva sam ja – nespretna i awkward. Profesor je rekao da je to zapravo njegov stolac, no sve je u redu. Bio je jako prijazan. No, ja sam već bila super nervozna. Damn it, C. Must you really screw everything up?

Profesor je zatim rekao da mu se moj video svidio i pitao je koliko sam morala vježbati da uspijem (puno! 🙂 ). Pričao je o klinici, o sebi… Atmosfera je bila jako opuštena i bila sam fascinirana njegovim njemačkim. Točan, jasan i precizan. Odjednom je pitao govori li prebrzo. Neeeeee, sve razumijem. Govorite samo dalje.

Pitao me bih li htjela živjeti u Rendsburgu… ili rađe u Kielu? Hmmm, dobro pitanje… „Što biste vi preporučili?“. Odgovor mi se činio iskrenim. Rekao je da ima djecu i da oni žive u Kielu, odnosno u Hamburgu… dakle… „Kiel“. Ostali kolege također žive u Kielu ili u drugim gradovima i možda bi bilo dobro ako ne bih ostala sama u Rendsburgu. Slažem se.

Zajedno smo otišli do jedne kolegice koja me povela u razgled klinike. Poor girl. Stuck with me. No, zaista je bila super, puno toga mi je ispričala i zatim je rekla: „Bili bismo žalosni ako bi rekla ne…“. Awwww… I kako bih mogla reći „ne“? Tako je dobra prema meni. No, što će biti ako nisam dovoljno dobra za kliniku? Ahhhh… odluke…

Obje kolegice od danas bile su zaista super. Jako su mi drage… no, ja sam nažalost još uvijek sramežljiva i ne mogu puno pričati. Takva ću biti još nekoliko mjeseci… jao.

Srela sam 2 specijalista. Oni su također bili prijazni. Jedna me je specijalistica htjela obavezno pozdraviti. Mene!! Wow. To je nešto novo. Bila je jako draga.

U 15.20 sam se vratila do profesora. Pitao me sviđa li mi se klinika. DA!

Zajedno smo otišli do službe za ljudske resurse.

Zatim je započeo razgovor. Zašto ste ovdje, koliko biste dugo željeli kod nas ostati, hobiji, koje druge jezike govorite…? Bila sam naravno uzbuđena. I sramežljiva, kao i uvijek.

Odgovorila sam da volim jesti. I oni to već znaju ako su pročitali blog. Moja kulinarska putovanja…

Profesor je na kraju rekao da se nada da će me vidjeti ponovo. Odgovorila sam s „da, hoćete“. No, mislim da mi nije povjerovao. Znao je za drugi razgovor u sveučilišnoj klinici. No, ono što gospodin profesor nije znao jest da je rekao nekoliko stvari koje su me smirile. Bio je iskren i rekao da bih trebala živjeti u Kielu. Rekao je da ako neću pronaći stan moći ću nekoliko tjedana živjeti s njegovom obitelji, mogla bih s kolegama iz Kiela putovati u bolnicu, ne bih se osjećala „samo“ kao što bi to bio slučaj ako bih živjela sama u Rendsburgu… Na kraju me pitao znam li put natrag do glavnog željezničkog kolodvora… I na kraju, ono što gospodin profesor ne zna, jest koliko jako volim sjever. I vodu. I ljude ovdje. Moja domovina.

Vidjet ćemo kakva će biti druga klinika. Sveučilišna klinika.